Meni


SRB / ENG

Opportunity Banka A.D. Novi Sad
Bulevar Oslobođenja 2A
Novi Sad
Tel: 021 530 111, 530 024

 

Naši klijentiStudio Dobre Hrane Ma Cuisine D’or

Zdrava domaća hrana prilagođena svakom gostu ponaosob

Renata Peterka Mirilov i Mladen Bajić Buci su par koji stoji iza sjajnog brenda Studio dobre hrane Ma Cuisine D’or u Novom Sadu. Udruženim snagama pokrenuli su porodični biznis u kome su objedinili svoja interesovanja već dve godine kreirajući zdrave i ukusne obroke prilagođene svakoj mušteriji ponaosob.
Ono što posebno izdvaja ovaj studio, jeste i činjenica da namirnice nabavljaju od malih proizvođača iz Vojvodine koji se bave prirodnim uzgajanjem, a to se može osetiti u svakom zalogaju. Od slanih jela koja spravljaju do pitu od šljiva sa čokoladom za koju su dobili Veliku zlatnu medalju novosadskog sajma.


Kako ste došli na ideju da pokrenete Studio dobre hrane?

Mladen: Dogodilo se da sam upravo otišao iz jednog restorana i razmišljao šta i kako dalje. Onda je Renata došla na ideju da pokrenemo nešto svoje.
Ja sam godina živeo u inostranstvu. Školovao sam se za kuvara u Francuskoj, a zatim sam par godina kao kuvar i radio u Parizu, pa potom imao putešestvija od Dubajija do Kanade i Južne Amerike i na kraju se vratio u Srbiju. Zato sam u startu smatrao da je Renatina ideja sjajna.
Renata: Sa Mladenom sam mnogo pričala o hrani i kuhinji. S druge strane, ja sam sa sela, iz Bačkog Gradišta. Moj brat se bavi organskom proizvodnjom leblebije, komšije su proizvođači spelte, a otac mi je poljoprivredni inspektor, tako da sam od malena bila upućena na zdravu hranu i ishranu.
U kući se stalno priča o što zdravijoj proizvodnji hrane, od žitarica do voća i to su interesovanja koja su Bucija i mene odmah spojila.
Kada sam se preselila u grad, osetila sam da ovde postoji nedostatak zdrave hrane i da se sve bazira na brzoj pripremi. Tako mi se rodila ideja da postanemo lični kuvari ljudima i da im pružimo zdrave obroke. Kako za odrasle tako i za decu. I sama sam majka i želim da moja deca jedu ono što može da bude dostupno, a zdravo, a isto to svaka majka, a mnogo je onih koje rade po čitav dan, želi za svoju decu.
Mladen: Moja ideja je bila da kod nas ne postoji restoran koji ima kompletan ručak. Ishrana je prešla u fastfood, a ja sam hteo da zadržim postojanje supe, čorbe, da postoji glavno jelo i desert. Zato smo i koncipirali obrok tako da kupac dobije supu ili čorbu, zatim parče mesa, nekoliko priloga od povrća, salata, kolač i da svaki gost dobije sveže mešeno pecivo koje nije od belog brašna.
Ne radimo na veliku količinu, ali tih dvadesetak obroka koje napravim su zaista top. O tome svedoči i činjenica da smo sa klijentima kao sa familijom.


Da li je bilo teško započeti svoj posao?

Renata: Pre oko dve godine kada smo počinjali, nismo imali puno novca. Međutim, pojavio se projekat za samozapošljavanje na koji smo konkurisali. Pažljivo smo sastavili svu dokumentaciju, napisali projekat i konkurisali. Srećom, uspeli smo da dobijemo novac. Iako se radilo o veoma skromnom početnom kapitalu, uspeli smo da se organizujemo i pokrenemo našu kuhinjicu.
Mladen: Kada smo dobili sredstva, to je bilo nekih 180.000 dinara, kupili smo Golfa II za nabavke i na oglasima smo našli jedan deo visećih elemenata za kuhinju. Čovek od koga smo kupili nam je poklonio i jednu malo jaču kućnu ventilaciju i sa time smo startovali.
Na dalje, kako se razvijao posao, tako smo i mi poboljšavali stvari. Od banke smo dobili pomoć pa smo kupili rernu, zatim sudoperu i polako sve unapređivali.
Malo radiš, pa skupiš i onda uložiš. Tako radimo i dalje.


I kako su ljudi čuli za vas? Malo je neobično da ispred lokala nemate neku reklamu.

Renata: Kada smo krenuli sa idejom da pokrenemo posao, odmah smo otvorili društvene mreže iako, zapravo još nismo počeli sa radom. Na početku smo kačili slike kako bi smo mi sve to voleli da izgleda i kako smo zamislili sve i paralelno pisali projekat.
Znala sam da je neophodno da ljudi čuju za nas pre nego što dođu.
Mladen: Ljudi me pitaju zašto ne stavimo tablu da ljudi vide da je ovde lokal. Ja im kažem: „Nema potrebe, žena mi je maher na društvenim mrežama.“ Instagram i Facebooku su nam glavni kanali preko kojih komuniciramo sa klijentima.
Kada smo otvorili, prvog dana je mirisala ventilacija. Prvo su ljudi iz kraja osetili mirise koji su im se svideli i počeli su da dolaze. Malo po malo, eto došli smo do danas kada zadovoljni kupci sami šire dobar glas o nama.



Koji su bili vaši najveći problemi na početku?

Mladen: Pošto sam radio u inostranstvu, recepti koje sam koristio davali su jela koja su bila malo ljuća ili slanija nego li što je ovde uobičajeno. Trebalo je doći u kontakt sa klijentelom da bi se dobio feedback na osnovu kog sam korigovao svoje recepte kako bi bili za šire mase.
Problematika je bila i sa nabavkom. Tražili smo male proizvođače koji ne koriste previše hemije već se bave prirodnim uzgojem sirovina. Za svoju decu želim da dobiju zdravu i kvalitetnu hranu i istim tim principom se vodimo i kada su u pitanju naši klijenti.
Ipak, prvo smo uspeli da dođemo do proizvođače leblebija i brašna od leblebije koji su iz Vojvodine, i do proizvođača spelte i kamuta. Tako da smo krenuli od peciva i nastavili da proširujemo ponudu dalje.
Renata: Izlazimo u susret i ljudima koji su na specijalnim režimima ishrane, recimo bez ulja, dinstano na vodi i slično. Dosta klijenata su nam sportisti, imamo i manekene i direktore.
Sarađujemo sa jednom doktorkom sa kojom pravimo nutricionistički plan za neke klijente kojima su potrebni posebni obroci sa specifičnim gramažama i sastojcima i postižemo sjajne rezultate.
Recimo, u jednom slučaju pomogli smo čoveku da smrša i sa 160 kilograma dođe na 85.


Zanimljivo je da nemate fiksirano koje jelo kada pravite.

Renata: Mi nemamo dnevni meni koji je ispisan unapred, nego se vodimo trenutnom inspiracijom, da tako kažem. Koristimo sezonsko povrće i izbegavamo zamrznute namirnice.
Klijenti su navikli da nas prate na društvenim mrežama i vide šta će tog dana biti na meniju.
Kuva se isto kao kod kuće, jedan kompletan zdrav ručak i to je to.
Mladen: Dugo sam u ugostiteljstvu i to je uglavnom posao takav da zahteva celodnevan angažman. Zato sam imao ideju da napravimo kuhinjicu koja radi u dnevnom režimu. Naravno, ostajemo po potrebi i duže, ali možemo da imamo socijalni život.
Model nam je takav da, na primer, u 10 sati objavimo meni i već u podne, iako nismo završili sa pripremom, imamo rasprodat ručak.
Od 12 -15 h nam je podela obroka, a vikendom radimo neke rođendane, proslave, venčanja… gde radimo više ketering kao neke zalogajčiće.


I sam vaš pristup pravljenju hrane nije baš uobičajen u ovoj vrsti biznisa.

Mladen: Proces proizvodnje nam je takav da nemamo magacin. Sve se radi na dnevnom nivou. Napravi se, spremi, proda, obriše se kuhinja i to je to. Svakog dana je sveža nabavka tako da nemamo rizik da će doći do kvarenja hrane i, ujedno, nema zamrzavanja i gubljenja na kvalitetu pripremljene hrane.
Takođe, ovakav način rada nam omogućava da svakoga dana „rukom“ izaberemo najbolje sveže namirnice za naše klijente i na osnovu onoga što pronađemo odlučimo šta će se spremati tog dana.
Renata: Među klijentima imamo dosta ljudi koji rade u kancelariji kojima naša hrana odgovara jer nije puno masna pa se ne goje, a siti su i puni energije.
Ono što nam je standardno su peciva i pite, a posebno štangleice sa suncorketom koje svi već zovu Bucine štanglice. Suština je u tome da je naš proizvod kompletan ručak koji već svi prepoznaju.



Da li planirate da se širite?

Renata: Ideja nam je bila da stvorimo brend i pronađemo ljude koji bi sarađivali sa nama tako da kuhinju na istim principima otvorimo i u nekim drugim mestima. Trenutno razmišljamo o Pančevu, odakle je Buci, ali nam je pronalazak adekvatne radne snage jedna od najvećih prepreka.
Tražili smo radnike, pokušali da nađemo nekoga ko bi se priključio našem timu. Mislili smo da imamo idealno radno vreme i uslove, ali se pokazalo da ljudi koji su dolazili, to su činili sa namerom da odu na brod da rade, misleći da im je dovoljno da ovde, na nedelju dve, dođu i vide šta se radi.
Tako da nam je pronalaženje ljudi bilo ogroman problem.
Onda nam je iskrslo da su se momci iz kuvarske škole dobrovoljno javili kako bi imali praksu. Čuli su za nas, dopalo im se i došli su.
Sada ih profesori hvale, imaju dobre recepte, dnevnik prakse im je za uzor. Buci ih podučava svemu. Radio je svuda po svetu i može im ponuditi mnogo znanja i iskustva.
Mladen: Pokušali smo da zaposlimo par ljudi, ali naši ljudi nisu dovoljno obučeni. Kuvari koji dolaze iz škola nemaju dovoljno kuvarskog znanja, a očekuju astronomske zarade.


Šta je potrebno da bi neko postao dobar kuvar?

Mladen: U pitanju je volja. Nije važno da li si auto-mehaničar ili nešto treće. Ako neko želi da nauči i spreman je da se posveti tome, sve se može naučiti. Potrebno je da čovek bude svestan da je ovo posao gde se radi u prostoru koji zna da bude veoma vruć zbog rerne i šporeta, radi se sa oštrim noževima, postoji mogućnost da se čovek malo opeče…
To je najveći problem.
Ljudi inače očekuju da će odmah početi da zarađuju ogroman novac, a nisu svesni da će novac doći sam po sebi kada si dobar u svom poslu.


Vodite porodični biznis i zajedno ste čitavog dana. Da li je to nešto što vas dodatno vezuje ili vam pretstavlja opterećenje.

Renata: Naravno, dešavaju se varnice, ali u suštini nas vezuje. Volimo to što radimo i uživamo u tome.
Mladen: Da bi Japanci napravili kvalitetan nož, uzmu kocku čelika i 1.000 puta je isprave, pa je saviju. Tako i mi. Sve što se dešava, kada se stavi u kontekst porodice, čini nas jačim.