Valentina Ćirić iz Kragujevca, dobila je kredit od OBS namenjen proširenju plastenika i kupovini saksija i semena cveća. Valentina se bavi uzgojem cveća u plasteniku od 2003. godine, jer plata njenog supruga nije bila dovoljna za izdržavanje njihove velike porodice.
Počeli su tako što su napravili manji plastenik i uz savete rođaka koji je već radio ovaj posao polako su učili i napredovali u poslu, pa su tako i od Grada Kragujevca dobili kredit od 100,000 RSD za uvođenje grejanja u plastenicima.. U početku su prodavali cveće u Beogradu na pijaci, dok danas imaju svoje kupce na pijaci u Kragujevcu što im znatno olakšava posao. Valentina živi sa suprugom i troje dece, a trenutno je na putu i četvrto.
Priča o Redlerima (2008. godina) "Čizma glavu čuva, a šubara krasi"
Kada je Eržebet, majka troje dece, tekstilni tehničar po struci, kao tehnološki višak 1994. godine ostala bez posla, razočarana i revoltirana, zarekla se da više nikada neće uzeti u ruke pribor za šivenje. Ipak, na nagovor svog supruga i saradnika u poslu, prihvatila je pre nekoliko godina ponudu da izradi reklamne kape po porudžbini. Nakon dobro obavljenog posla, Andraš i Eržebet su napravili prve proračune vezane za pokretanje posla i došli do zaključka da će uz malo materijalnog ulaganja i puno truda uspeti da pokrenu posao. Kreativnost i veštinu su dopunili znanjem stečenim iz starih stručnih knjiga i informacijama sa interneta.
Radnju su osnovali i u posao krenuli uz pomoć kredita koji im je odobrila Opportunity banka.
Pre tri godine su se prvi put pojavili u javnosti, na subotičkom Inter-etno festivalu. Iako se reklamne kape i kačketi najlakše i najbrže proizvode i prodaju, Redleri više napora ulažu u usavršavanje tehnike izrade šešira od prirodnih materijala. Šeširdžija je u Srbiji, pa i u Evropi, u prošlom veku bilo u svim većim mestima. Šeširi su bili ne samo modni detalj, već i statusni simbol. U Velikoj Britaniji je čak krajem 18. i početkom 19. veka postojao „porez na šešire“ jer se smatralo da samo bogati mogu da si priušte da poseduju više od jednog komada tog skupog dela garderobe.
Ali vremena su se promenila, pa tako prema saznanju bračnog para Redler, pored još jednog starog majstora ovog zanata u Beogradu, za koga su saznali iz tv reportaže, oni su jedini u Srbiji koji nastavljaju tradiciju izrade šešira od prirodnih materijala.
„Mi se trudimo da izradimo šešir po meri kupca.Često sam prinuđen da rizikujem i budem nezvani stilista, jer nije uvek šešir koji se kupcu sviđa, i onaj pravi za njega. Bitno nam je da svako iz naše radnje izađe sa osmehom i zadovoljan“ kaže Andraš, svestan da je zadovoljan kupac najbolja reklama.
Poslovni prostor u centru grada je srcem, entuzijazmom i sopstvenim rukama uredio bračni par Redler. Dobili su ga na korišćenje od opštine Subotica u okviru programa za očuvanje starih zanata. Mala šarena radionica – prodavnica sve češće dočekuje namernike, a ne slučajne prolaznike. Svi šeširi su svojevrsni unikati koje na zahtev kupca Eržebet dodatno dorađuje željenim detaljima. Svaki zahtev kupca je novi izazov, svaki kupac jednako važan. Posvećenost poslu i kvalitetan rad su učinili da i kulturno-umetnička društva, etno udruženja, lovačka društva i sportski klubovi sve češće dolaze u „Hat shop“. Nedavno su imali i porudžbinu iz inostranstva. Gospodin, koji u nekoliko evropskih gradova nije mogao da pronađe majstora koji bi mu izradio šešir kakav nosi već nekoliko decenija, u ovoj radionici je odmah poručio „za svaki slučaj“ dva šešira jer je već video sličan, koji ga je i doveo u ovu radionicu. Redlerovi nastavljaju da rade na usavršavanju tradicionalne tehnike izrade šešira pomoću kalupa i tragaju za starim alatima i mašinama i prirodnim sirovinama kako bi osvežili stare i osmislili nove kreacije.
Priča o Bulićima (2008. godina)
Dragan Bulić je klijent Opportunity banke od 2005. godine. Prvi kredit koji mu je odobrila naša banka iznosio je 5.000 EUR. Trenutno koristi treći kredit koji mu je odobren u iznosu od 70.000 EUR i koji je upotrebljen za kupovinu i instalaciju petog plastenika.
Dragan i njegova supruga Marija bave se cvećarstvom već 30 godina: osamdesetih su otvorili cvećarsku radnju u Sremskoj Kamenici gde su i živeli. Pošto su odlučili da prošire svoj biznis na plastenike i veleprodaju, prodali su kuću u Kamenici i kupili seosko imanje u selu Lok, kod Titela. Opportunity banka bila im je prvi partner u biznisu kao jedina banka koja je bila spremna da im kao početnicima isplati poslovni kredit.
Počeli su kao mikro-klijenti a danas su agro SME klijenti, i vode vrlo uspešan posao uzgajanja saksijskog cveća u svoja četiri (uskoro pet) plastenika u Loku, a svoje “proizvode” uglavnom plasiraju na “cvetnoj berzi” u Beogradu. Takođe su u procesu otvaranja izložbeno-prodajnog prostora u Sremskoj Kamenici koji će voditi njihov sin Pavle, koji je takođe aktivno uključen u posao, kao i ćerka Tamara. Njihove biljke čak možete naći i u vrtovima Kraljevske Porodice Srbije u Kraljevskim Dvorovima.
Dragan i njegova supruga Marija i dalje žive u veoma trošnoj seoskoj kućici na poljoprivrednom gazdinstvu u zabačenom i idiličnom selu Lok kod Titela. Čvrsta volja da razviju posao do maksimuma i posvećenost uzgajanju cveća bila im je dovoljan motiv da žrtvuju svoj lični komfor i stave na “čekanje” uživanje u plodovima svog napornog rada.
Njihova žrtva se isplatila i danas konačno razmišljaju o obnovi stambenog prostora i uređenju svog doma, a zahvaljujući svom poslovnom uspehu, to sada mogu da si priušte bez razmišljanja.
“Kada smo odlučili da od cvećare pređemo na uzgajanje cveća u plastenicima, ni jedna poslovna banka nije bila spremna da nam odobri poslovni kredit – bili smo početnici i sve što smo imali bila je ideja. Tadašnja Opportunity Štedionica pomogla nam je da svoje snove pretvorimo u javu.
Danas nam mnoge banke kucaju na vrata, nudeći svoje usluge, neke možda i po povoljnijim uslovima od Opportunitija. Sve što mi možemo da uradimo u tim situacijama je da im se zahvalimo na trudu i odgovorimo da ostajemo uz jedinu banku koja je verovala u našu ideju i naše sposobnosti od samog starta i koja je ostala naš partner tri godine i bila svedok našeg rasta i uspeha.” Dragan Bulić, klijent Opportunity banke.
Priča o Milosavljevićima (2007. godina)
Srbija nije ni prva ni poslednja Istočno evropska zemlja na trnovitom putu ka Evropi, a sa jednim od 14 stanovnika koji žive ispod linije siromaštva situacija je više nego ozbiljna. Tranzicija nam je donela masovne otpuštanja i visoku stopu nezaposlenosti, ali sa druge strane, otvorile su se mogućnosti za privatne poslovne inicijative, što je bilo zeleno svetlo za ulazak Opportunity banke (tada Opportunity Štedionice), ne tako davne 2002. godine kada je ova organizacije osnovana. Od tada ona nudi građanima Srbije preduzetničke i “start-up” kredite, odnosno kredite za započinjanje biznisa, koji su bili i ostali jedinstveni na srpskom, sad već prezasićenom bankarskom tržištu. Krediti za preduzetnike Opportunity banke krojeni su prema potrebama preduzetnika ili onih koji to žele postati, ali su, iz ovih ili onih razloga, van žiže interesovanja brojnih komercijalnih banaka koje danas postoje u Srbiji.
Jedna od ekonomski najugroženijih grupa stanovništva u Srbiji su žene. One čine više od polovine stanovništva, ali samo 44% njih su zaposlene . U kombinaciji sa obnavljanjem tradicionalnih, patrijarhalnih odnosa među polovima, gde je žena prinuđena da bira između posla i dece, i gde imovina i eventualna ušteđevina u većini slučajeva ne glase na njeno ime, mogućnost da žena dobije kredit i započne sopstveni posao gotovo da i ne postoji. Kao dokaz imamo činjenicu da žene čine samo 30% privatnih poslodavaca u Srbiji .
2005. godine Sonja Milosavljević iz Niša odlučila je da promeni ovu poražavajuću statistiku i započne svoj porodični biznis. Nakon što je izgubila posao u Mašinskoj industriji Niš (od 16.000 zaposlenih ostalo je samo 4.000), pokušavajući prehraniti četveročlanu porodicu od male plate koju je njen suprug Zoran zarađivao kao radnik niškog Okružnog zatvora, Sonja i Zoran odlučili su da pretvore deo svog porodičnog imanja u objekat za uzgoj pečuraka za komercijalnu distribuciju, što je unosan posao, jer se prvi rod dobija posle 60 dana, a godišnje može biti i šest berbi. Sve što im je bilo potrebno bio je kredit za opremanje proizvodnog objekta, međutim suočili su se sa situacijom da ni jedna jedina banka kojoj su se obratili nije bila spremna da se, zajedno sa njima upusti u ovaj poslovni poduhvat, pošto nisu imali prethodnu poslovnu istoriju + kao poljoprivredno domaćinstvo tada još nisu mogli da se kvalifikuju za dobijanje poslovnog kredita. Ono čega su imali u izobilju bila je čvrsta volja da svojoj deci obezbede bolju budućnost i razrađen poslovni plan koji će im omogućiti ostvarenje ovog sna. Ali sve se može kad se hoće.
Baš u to vreme Milosavljevići su čuli za tadašnju Opportunity Štedionicu, za koju Sonja kaže: “To je jedina organizacija koja nam je izašla u susret u pogledu kreditiranja. Bili su brzi i efikasni, što je pomoglo da se posao nesmetano razvija". Sonja je svoj prvi kredit od Opportunity Štedionice iskoristila za kupovinu opreme za dva proizvodna objekta. Sledeći krediti pomogli su gradnju trećeg objekta u obližnjem selu Donje Međurovo. Danas, ona snabdeva mnogobrojne restorane i picerije, kao i piljarnice u kraju, a kada je tražnja nadmašila njihove kapacitete, Sonja i Zoran počeli su da se bave preprodajom: pored proizvodnje, oni sada i otkupljuju pečurke od drugih proizvođača i preprodaju ih krajnjim korisnicima. Zbog ove dodatne aktivnosti iskrsla je potreba za adekvatnim prostorom za skladištenje i čuvanje pečuraka, pa je tako najnoviji kredit koji je Sonja u aprilu 2007. dobila od Opportunity banke upotrebljen za instalaciju ovog dodatnog objekta, tzv. komore.
Ovo je samo jedna od mnogih priča o uspehu klijenata Opportunity banke koji pripadaju takozvanom “slabijem polu”, ali tih priča nikad dosta. Opportunity banka i dalje pokušava uključiti što više žena preduzetnika u svoj portfolio klijenata i ohrabriti one koje su tek počele da razmišljaju o započinjanju nekog svog poslovnog projekta. Sonjin talenat da uspešno izbalansira ulogu majke, supruge i domaćice sa ulogom uspešne preduzetnice je dobar primer za ostalih 56% nezaposlenih žena sa početka naše priče. Jer žene zaslužuju da budu prepoznate i priznate kao moćna ekonomska sila i kamen-temeljac srpskog društva.
